Владимир Сорокин — један од кључних савремених интелектуалаца, познат по свом дубоком и прецизном разумевању живота, чије су књиге преведене на десетине језика. Његово књижевно дело је познато по стилској разноликости, деконструкцији језичких и социјалних кодова, пажњи на механизме власти и друштвеним трансформацијама. Мало ређе Сорокин је на слуху као уметник који се бави визуелном уметношћу. Изложба "Dostoevsky-Trip" представља управо ову границу његовог талента.

Графика Владимиру Сорокину је важна и разумљива. Као уметник, он је оформљивао око пола стотине издања и даље извео ову праксу далеко ван граница књижног дизајна. Само у последњих десет година у Берлину, Таллину и Канама представљене су три његове серије, инспирисане руском књижевном традицијом. Такво доследно и промишљено обраћање графици говори о томе да је она за Сорокина не само поле формалног експеримента, већ и јединствени инструмент уметничког истраживања – могућност да фиксира и разуме оно што не налази увек адекватно изражавање у другим формама. Изложба у Београду постаје следећи корак на том путу.

Само појава када литерар ј професионално бави визуелном уметношћу није реткост. Може се сетити цртежа Виктора Игоа, гравура Вилијама Блејка, акварела Германа Хесеа, графике или скулптура Гинтера Граса. Повезаност између књижевних и уметничких пракси код таквих аутора се различито манифестује: за неке је визуелна уметност паралелна форма самовыражавања, за друге — директно продужетак књижевних тема. Случај Владимира Сорокина је јединствен по томе што разумети његову замисао до краја није могуће, а вероватно ни нужно. Најбоље је једноставно веровати аутору и упити се у видљиво, следећи га, куда год те одвело.

Наслов изложбе се односи на истоимену представу из 1997. године, у којој јунаци доживљавају психоделично искуство под утицајем дроге "Достојевски". Изложба такође нуди не академско истраживање или омаж, већ интензивно, можда дезоријентирно искуство суочавања с светом под утицајем Достојевског. Радови представљају фиксацију моћног, almost токсичног утицаја књижевности и, шире, уметности уопште, на човека. Уметност не може описати трип; она може само бити трип. Сорокин не илуструје Достојевског; он користи његове текстове и митове о њему као материјал за своје визуелно путовање. Он извлачи опсесивне идеје, егзистенцијална питања, културне архетипове и облачи их у лаконичну, али богату визуелну форму.

Уметничка пракса Владимира Сорокина у великој мери је формирана укљученошћу у круг московског концептуализма 1970-их и 80-их godina. Његови учесници су сматрали важним предметом свог интересовања сам језик — био то језик идеологије или свакодневице — и његову корелацију са стварношћу. Сличан интерес одређује контекст за разумевање свих визуелних дела Сорокина, укључујући она представљена на изложби.

Нови радови се састоје од линија, текстова и колажних елемената. Линија је покретна: вибришући, она очертава контуре ваза и израста шипасте стабљике, преносећи осећај нестабилности и напетости. Написани ручно фрагменти из књига Достојевског ("Миру ли провалити, или ми чаю не пити?", "Широк човек, ја бих сузио" итд.) постају самостални визуелни елементи, који одређују тоналност и расположење. Текст функционише истовремено и као носилац значења и као пластични знак, исплетен у композицију, постављајући ритам и текстуру. Ова графичка основа понекад се допуњује колажом — уметник укључује слике, буквално, изрезане из другог контекста. На пример, препознатљиви образ Василисе Прекрасне, који је створио Иван Билибин. Смештајући јунакињу руских бајки поред Достојевског, који изгледа као зомби, окружујући их текстовима и показујући како израстају из номерираних ваза, Сорокин ствара сложени палимпсест, суочавајући различите културне слојеве: велики роман, фолклор, естетику модернизма и концептуализам.

Приступ Владимира Сорокина визуелној уметности — рад с цитатима, апропријација, колажно размишљање, концептуално коришћење текста, стварање хибридних, парадоксалних слика — налази се у току савремених уметничких стратегија, које истражују механизме културе, меморије и језика.

Илиjа Шипиловских